0 Comments
Kada Evropom krene priča o eventualnim novim talasima migracija, vrhovna vlast Srbije brže bolje u prvi plan stavi svoj dobar odnos prema pridošlicama. U prihvatnim centrima povećava se broj pristiglih izbeglica sa Bliskog Istoka i Severne Afrike, dok njihov broj van prihvatnih centara raste još više i brže. Uglavnom nezvanično. Vlast koja im često daje prava veća nego svojim državljanima, za svoje postupke nalazi opravdanje u tome što za svakog imigranta dobijamo podsticaje iz različitih evropskih i svetskih fondova, ali i time da smo im mi samo usputna stanica, a da svi oni samo žele da dočekaju svoj red da uđu u neku od zemalja Evropske unije. I u svim tim pričama oko migranata, zanemarimo poražavajuće brojke koje predstavljaju odliv našeg stanovništva. Naših poznanika, komšija, prijatelja, porodica…
Statistika je na kraju krajeva najmanje bitna. Porazi nas na trenutak, o tome razmišljamo par dana, i onda i zaboravimo sve te silne brojke. Nikakva statistika nam nije ni potrebna kada shvatimo da većina nas danas zna mnogo više ljudi koji su se odselili nego onih koji su se ovde doselili, ili pak vratili iz života u inostranstvu.
Još jedino deca veličaju goste po tome odakle im dolaze. Dete će se hvaliti kada nekog poznaje iz inostranstva, kada mu neko takav dođe u goste. Pa još donese neobične poklone kojima će se kasnije hvaliti u školi, pred drugarima. Jer, njemu je juče došao neko sa drugog kraja sveta, iz Amerike, Rusije, Nemačke (šta zna dete gde je Nemačka)…
Poslednjih godina raste broj poznanika iz inostranstva, a srazmerno tome smanjuje se broj poznanika iz naše matične države. Priče o emigracijama koje vidimo u medijima, iako nedovoljno u današnjim medijima, uglavnom nas ne dotiču previše, sve dok ne shvatimo da se zapravo radi o nama samima.
Oduvek su postojali ljudi koji su stremili ka tome da se negde odsele. Nekada iz ličnih ambicija, poslovnih ili privatnih potreba, ali sa željom da nešto u svom životu promene. Bez nužde. Sada dolazimo do toga da imamo sve više ljudi koji se sele a to nisu ni planirali ni želeli. Imamo sve više ljudi koji su prinuđeni da odu, misleći da će im negde dalje biti bolje. Hoće, materijalno će im sigurno biti i bolje i lakše. Ali, nije li to zapravo bežanje sa jedne strane? To je bežanje ljudi koji ne žele da rade svoj posao, ili bar neki pristojan posao, za neodgovarajuću platu. Nikome ne treba minimalac da bude cilj, niko ne treba da bude srećan ako mu poslodavac velikodušno da minimalac. U tom slučaju niko mu ništa nije dao. Sve je to pošteno zarađeno, i više od toga. Zato ljudi beže, jer nemaju podršku društva i države. Posebno ne kada reše da se pobune i ustanu za sebe i svoju decu, kada traže svoja prava, prava na lagodan život. Zato idu gde im je bolje, i sve više ih je.
Neko od nas će se sada setiti kako je nekada znao da samo ima neku tetku u Austriji, ili stričeve u Rusiji, možda prijatelje u Nemačkoj, dalje rođake u Americi… I kako ih je viđao na svakih par godina jer su se već davno odselili i retko se vraćaju. A onda će pomisliti kako je izgubio dobrog prijatelja, komšiju, kolegu, nekog sa kim je delio život, jer je taj neko odustao od mučenja ovde, od traženja posla, od nedovoljno plaćenog posla, prekovremenih neplaćenih sati, radnih nedelja, i otišao negde preko. Ili je prosto on sam odustao, pa otišao privremeno, a onda rešio i da ostane. Pa odvede i brata, sestru, devojku, dečka, da mu pomognu u nameri da se ne vrati više ovamo.
Jedna školska drugarica je otišla u Englesku pre sedam godina, ne planira skoro da se vrati ovde, možda u neku drugu evropsku državu, ali ovde ne. Eventualno u penziji. Ne zavaravajte se i ne nadajte, nije otišla u Englesku sa našim pasošem. Druga je tamo bila nekoliko puta, isto sa papirima neke druge evrposke države. Vratila se i jedna od retkih priznala da joj je ovde bolje. Naravno sa više finansijskih problema, ali i više podrške i slobodnog vremena, boljim ali i manje plaćenim poslom. Sami kreiramo listu svojih potreba.
Dve prijateljice su napustile zemlju zbog ljubavi. Ispostavilo se da toga ima i u stvarnosti, ne samo u filmovima sa hepiendom. Oni zbog kojih su one napustile zemlju, otišli su iz nekih drugih razloga. Za boljim životom. U oba slučaja sam sigurna da će stvarno tamo imati bolji život.
Jedan blizak rođak upravo sređuje papire za dozvolu za rad u drugoj državi. Radiće isti posao kao ovde, mnogo bolje plaćen, a možda i kući bude više nego što je sada sa ovim poslom. Do sada je vozio kamion za jednu domaću firmu, išao po celoj Evropi, ostajao noćima neplanirano na granicama, u tuđim gradovima, na tuđim putevim, među ljudima koji ne pričaju isti jezik. Dolazio kući umoran, nikada ne znajući kada tačno kreće na nov put, ali ni kada će mu isplatiti pošteno zarađenu platu. Ponuda da pređe u stranu firmu se sama namestila, u pravo vreme. Zašto da je ne iskoristi? Sada bar zna kada će i koliko biti kući sa svojom porodicom.
Sestra jedne drage prijateljice se sa celom porodicom preselila u Nemačku. Brat iste te prijateljice otišao je nekoliko godina ranije, isto sa ženom i decom.
Dve koleginice sa trenutnog posla planiraju odlazak. Jedna već ima kartu, ni druga neće dugo čekati na istu. Nijedna od njih na planira povratak, naprotiv, planiraju i da odvedu dete, momka, sestru, kada se tamo malo snađu.
Brat od tetke već godinama radi u Australiji. Tamo je upoznao i ženu, majku svog deteta, koja je isto odavde.
Nekoliko koleginica sa fakulteta (smer-Srpska književnost i jezik) su već osnovale porodice u drugim državama, Malta, Švedska. Jedan školski drug se sa ženom i decom skrasio u Slovačkoj, cimeri koji su se vratili iz Amerike sa Work and Travel programa, sada žive i rade u Nemačkoj. Porodični prijatelji otišli su za Norvešku pre nekoliko godina. Sin im se tamo oženio i dobio dete.
I sve ovo može da bude priča svakoga od nas, tako možemo u nedogled. Što više razmišljamo, sve više poznanika nalazimo u „tamo daleko“. Svi oni su verovatno dobri i vredni ljudi. I svakom je odlazak opravdan.
Ono što niko od nas koji ostajemo ne želi da sluša svakodnevno je: „Šta ćeš ti ovde? Što ne ideš negde preko?“ Jer takva pitanja za mlade ljude postaju ravna onim najčuvenijim, najiritantnijim pitanjima: „Kad se ženiš/udaješ? Jel planirate decu uskoro?“ Zar stvarno mislite da bilo ko želi da objašnjava svoje sledeće postupke i životne odluke, dok još ni sam nije svestan u kom pravcu će krenuti, ali zna da će se svim silama potruditi da ostane ovde? Da u teškim vremenima, bez ičije pomoći, proba da napravi sebi ovde kvalitetan život. Život u kom mu slobodan vikend, jedno letovanje i jedno zimovanje, neće biti luksuz. Malo je ljudi koji ne vole putovanja i obilaske različitih zemalja, upoznavanje novih kultura, ljudi sa različitim običajima i stilom života. Nažalost, još je manje ljudi iz našeg okruženja koji imaju mogućnost da sebi bar jednom godišnje priušte neki sličan odmor.
Zato, nemojmo ubijati nadu onima koji reše ovde da ostanu. Ne gledajmo čudno mlade kada kažu da hoće da žive na selu, da se bave poljoprivredom, da nastave tamo gde su im preci stali, i da izgrade nov život za svoje potomke. Takvi ljudi nama fale, ljudi koji zaista žele da svoj život grade u svojoj državi. Da pomognu onima koji su bili primorani da odu daleko, da se jednog dana vrate, da imaju gde da se vrate. Nije lud onaj čovek koji pored silne tehnike i tehnologije i dalje najviše voli da vedar dan provede negde u prirodi, šetajući, ili prosto čitajući neke stare knjige. Možda u današnje vreme sve to i jeste rizik, možda je to velika ludost. Ali zapamtimo nešto: „Lud je samo onaj čija ludost se ne poklapa sa ludošću većine.“ (Samjuel Beket)
