Srem, predeo gde se istorija i lepota prirode spajaju, oduvek je bio izvor inspiracije onima koji su ovde živeli ili svraćali. Od blagih obronaka Fruške Gore do pitomih obala Dunava, ovaj deo Srbije je pravi mali raj za sve koji vole umetnost i kulturu. Kroz vekove, Srem je inspirisao mnoge umetnike da stvaraju dela koja i danas izazivaju divljenje.
Umetnici koji su obeležili Srem su upravo inspiracija za ovaj članak. Njihove slike nisu samo ostavila trag u lokalnoj zajednici – ona su postala deo šire kulturne baštine i ušle u istoriju. Svako od njih je na svoj način dočarao duh ovog kraja, prenoseći emocije kroz svoje stvaralaštvo.
Obzirom da kada razumemo umetnost i kulturu jednog kraja, bolje razumemo i ljude koji tu žive, biće mi zadovoljstvo da vam predstavim neke od njih…
Danica Jovanović
Umetnica rođena u Beški, takoreći, moja komšinica, nije se slučajno našla baš pod prvim brojem.
Nekome poznata, brilijantna, smela i hrabra, nekome ne, po mom mišljenju nedovoljno zastupljena u okvirima umetničkog sveta.
Danica Jovanović je neustrašiva žena koja je prkosila patrijarhatu i sledila svoju strast za slikarstvom.
Rođena je 4. januara 1886. godine kao šesto dete u porodici, u Beški. Kao malo mesto, Beška nije bila idealna sredina za obrazovanje u tom vremenu. Svoje trogodišnje obrazovanje je završila sa devet godina, i to ne baš kao dobar đak. Više je volela da smišlja igre u svom dvorištu, a najčešće su te igre bile sa kukuruzima ili crtanje štapom po prašini i zemlji.
Ali Danica nije odustajala. Svoje likovno obrazovanje je tek počela sa osamnaest godina učeći crtanje od Anđelije Sandić, napredne učiteljice koja je uvodila nove metode u strogo vaspitanje. Prepoznajući Daničin talenat, Sandićeva je podržala Danicu da upiše Umetničko-zanatsku školu u Beogradu, i nastavi sa svojim formalnim obrazovanjem.
Njenu volju i upornost su prepoznali meštani i beščanska crkva koji su joj na putu školovanja pomagali finansiranje, te Danica uspeva da nastavi školovanje u Minhenu i postaje prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči titulom „akademska“.
Nažalost, njen život je nasilno prekinut u 27. godini, kada je streljana u Prvom Svetskom ratu.
U trenutku smrti malo poznato po umetničkim dometima njenog dela, ime Danice Jovanović ostalo je da živi među imenima mnogobrojnih stradalnika u Prvom svetskom ratu, čija je žrtva i sama bila.
Umetnička karijera Danice Jovanović trajala je toliko kratko da njeno stvaralaštvo nije ostavilo onaj trag u savremenim umetničkim tokovima koji je ona svojim talentom nagovestila. Aktivna manje od decenije, ova slikarka nije ni imala vremena da na sebe skrene pažnju javnosti.
Ali njena dela su opstala kao dokaz snage i upornosti i vremenom su privukla pažnju muzeja i kolekcionara. Tako da je Danica Jovanović postala ravnopravni učesnik likovnog života svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj umetničkoj istoriji.
Ilija Bašičević – Bosilj
Ilija Bašićević Bosilj – Besni Sremac – koji je krenuo neobičnim putem…
Rođen 1895. godine u Šidu, u zemljoradničkoj porodici, kao takav je i odrastao baveći se zemljoradnjom. Uvek prateći ono što je red – porodica, deca, njihovo obrazovanje… Zapostavljao je ono što je tinjalo u njemu – Strast za umetnošću!
Tek u svojim 50-im godinama, Ilija je oslobodio tu strast i počeo da slika. Njegov sin Dimitrije, poznati teoretičar, ga je podstakao da iskaže svoj talenat. Shodno njegovom karakteru, otisnujući se u umetničke vode, Ilija je tada uzeo nadimak „Bosilj“ – da bi se razlikovao i istakao svoju posebnost.
A Bosilj je zaista bio poseban! Usled nedostatka materijala za slikanje, Ilijine slike su nastajale na komadima kartona, lesonita, vratima starih kredenaca i svemu što bi mu došlo pod ruku. Njegove slike su eksplodirale bojama i prikazivale fantastične svetove – mitološke scene, čudovišta, narodne priče – sve je to na njegovim delima oživljavalo. Svaka slika je posebna priča, puna simbola i detalja.
Ilija Bašičević Bosilј preminuo je 14. maja 1972. godine u Šidu.
Iako priznat kasno u životu, Bosilj je brzo očarao svet svojom naivnom umetnošću.
Na Trećem Trijenalu naivne umetnosti u Bratislavi 1972.godine, posthumno mu je dodelјeno priznanje međunarodnog žirija za dostignuća na planu naivne umetnosti. O njegovoj posebnosti mnogo govori i to što je svojom umetnošću fascinirao i Sofiju Loren.
Glumica je sliku šidskog umetnika dobila na poklon od supruga Karla Pontija, a među kupcima Bosiljevih dela je i porodica Rokfeler. Njegove slike mogu se videti na izložbama širom sveta, ali i u Šidu, u Muzeju naivne umetnosti „Ilijanum„.
Sava Šumanović
Sava Šumanović je bio slikar čije je sudbina bila ispunjena usponima i padovima.
Rođen 1896. u Vinkovcima, on je odrastao u Šidu, gradu koji će obeležiti njegov život i rad.
Kao dečak, Sava je pokazivao talenat za slikanje. Uprkos očevim željama da postane advokat, majka ga je podržala da sledi svoj san. Upisao je Višu školu za umetnost u Zagrebu 1914. godine. U školi, Sava je upijao uticaje starih majstora poput Direra i Rembranta, ali impresionisti su ga posebno zainteresovali. Pod tim uticajima, Savine slike su odisale simbolizmom i secesijom koje su za to doba bile moderne struje.
1920. godine, Sava je krenuo u Pariz, tadašnji centar umetnosti. Pod uticajem svog učitelja Andre Lota, otkriva kubizam. U toj fazi, Sava unosi revoluciju u srpsko slikarstvo, ali mu Pariz nije bio dovoljno naklonjen. Loše kritike i nervna iscrpljenost su Savu vratile u Šid, gde je našao inspiraciju u zavičajnim pejzažima, beležeći jedinstvenu svetlost Srema.
Na vrhuncu svoje karijere, Sava je priredio veliku izložbu sa 410 slika u Beogradu. Nažalost, rat ga je prekinuo. U Sremskoj Mitrovici, 1942. Sava Šumanović je streljan.
Njegov život je bio putovanje od seoskog dečaka do revolucionarnog slikara čija dela i danas oduzumaju dah svojom lepotom.
Šidijanke – Ogledalo Savine unutrašnje strasti
Kada pomislimo na ime Save Šumanovića, prva asocijacija je često Šid sa njegovim idiličnim i harmoničnim pejzažima. Ove slike dočaravaju čarobni svet ovog umetnika, univerzalno lociran u malom sremskom gradu. Iako je preminuo mlad, sa samo 46 godina, Sava Šumanović je uspeo da razvije svoj jedinstveni slikarski stil, često nazivan „zverskim“ ili stilom „kako znam i umem“.
Pored pejzaža, značajan deo njegovog opusa čini ciklus „Šidijanke“. Ovaj ciklus predstavlja jedinstvenu tematsku i stilsku celinu, bez pandana u domaćem ili međunarodnom slikarstvu tog perioda.
Kompozicija sa aktovima, kao i mnoge druge slike iz ovog ciklusa, prikazuju ženske figure u prirodnoj veličini, smeštene u pejzažu na obali reke. Ove slike izazivaju pitanja: Da li su te devojke realne ili imaginarne? Da li ih prikazuje u stvarnim situacijama ili u idealizovanom svetu? U predgovoru kataloga izložbe u Beogradu 1939. godine, sam umetnik objašnjava da su Šidijanke zapravo plod njegove mašte i želje da stvori ciklus koji će pokazati jedinstvo stila.
Šumanović je svoj stil nazivao „kako znam i umem“, ali je on bio ukorenjen u njegovom obrazovanju kod starih majstora, analitičkom kubizmu i Matisovom slikarstvu. Ženske figure na visokim potpeticama odvajaju se od pozadine izrazito jakom, crnom konturom, stvarajući utisak izolovanosti. Ime ciklusa, „Šidijanke“, dodatno naglašava njihovu fikcionalnu prirodu.
Kroz ovaj ciklus, Sava Šumanović razotkriva svoje najintimnije želje i strasti koje nije mogao da ostvari u stvarnosti.
Možda je to najbolje opisao Dimitrije Bašćević Mangelos:
„Život i umetnost bili su za njega identični. Identifikacija je izvršena tako da je sav smisao i sadržaj života zamenjen umetnošću. Život je imao smisla samo ako je bio ispunjen umetnošću.“
Umetnici koji su obeležili Srem kao nepresušan izvor inspiracije…
Kroz priče umetnika i umetnica iz Srema, jasno je koliko je ovaj predeo bio plodan teren za inspiraciju i stvaralaštvo. Njihova dela ne samo da odražavaju lične strasti i borbe, već i duh i lepotu Srema. Kroz dela ovih umetnika, bolje razumemo ne samo Srem, već i univerzalne ljudske težnje, emocije i strasti.
Njihova umetnost ostaje večna inspiracija, podsećajući nas na važnost očuvanja i vrednovanja kulturnog nasleđa.
